Država ne bi morala da brine o reproduktivnim pravima žena još manje da strahuje za starost stanovništva ni da stimuliše stopu rađanja dece kroz određene socijalne programe „trećeg deteta“ kao dugoročna rešenja koja su ustvari puko preživljavanje i borba za egzistenciju i roditelja i dece, a u jednom segmentu utiče i na nivo emancipacije žena i njenih slobodnih opredeljenja, što nas neprimetno vodi na kolosek desnih orijentacija, jer na „bebi bum“ ne može da utiče „državna apanaža“, već bolji finansijski položaj zaposlenih žena i uopšte oba roditelja, perspektivnost i veliki broj životnih mogućnosti i povoljnog okruženja za razvoj mladih naraštaja.
Sa rađanjem deteta roditeljska briga i „roditeljski posao“ se ne završava.
Država treba da je zabrinuta za nastavak „životnih priča“ i budućnost dece u smislu obezbeđivanja jednako dostupne zdravstvene zaštite, odličnog obrazovanja i naravno, tržišta rada koje bi na osnovu nekog logičnog društvenog sleda trebalo da obezbedi posao. Državu treba da brine velika stopa nezaposlenosti jer je ona glavni uzročnik života na granici i/ili ispod minimuma egzistencijalnih potreba. Možemo danima analizirati statističke podatke koji isključivo, putem potrošnje ocenjuju obim siromaštva pojedinaca, porodica, domaćinstava i regiona u zemlji ali, oni pojedinačnim životnim sudbinama ne donose ništa jer su za statistiku mnoge grupe potpuno nevidljive, pogotovo „armija“ mladih, koji se još statistički ne iskazuju kao grupa siromašnih, jer žive u porodicama koje nisu siromašne, nalazeći se u veštački održivoj situaciji koja će se, ranije ili kasnije, pretvoriti u istinsko siromaštvo, kao i u našem gradu, primera radi, konkretno vidljiva grupacija koja je izgubila zaposlenje (nezaposleni zrelog doba) i nema nikakve izglede da pronađe novo stabilno zaposlenje. Nažalost, siromaštvo postaje „nacrt za život“ i prenosi se sa generacije na generaciju, postaje obrazac po kome se živi. O tome treba da mislimo!
Ankica Dostanić
Predsednica Foruma žena GrO LSV Zrenjanin
